Festival kratkopričašica - Zagorki u čast
Kratka priča je ženskog roda
Kontakt
  • kratkopricasice@gmail.com
Autorice, nastup 2.3.2011.
  • Nela Milijić
  • Renata Jambrešić Kirin
  • Irena Lukšić
  • Manuela Zlatar
  • Julijana Matanović
  • Maja Hrgović
  • Sandra Perić
  • Vesna Biga
  • Zvjezdana Jembrih
  • Mihaela Gašpar
  • Jasna Žmak
  • Tatjana Jambrišak
  • Jelena Zlatar
  • Vera Vujović
Autorice, nastup 8.3.2011.
  • Sanja Lovrenčić
  • Lana Derkač
  • Aida Bagić
  • Neva Lukić
  • Dorta Jagić
  • Sanja Pilić
  • Ksenija Kušec
  • Silvija Šesto
  • Vlatka Jurić
  • Ana Đokić
  • Darija Žilić
  • Renata Valentić
  • Lada Puljizević
Autorice, nastup 2.3.2010.
  • Bagić, Aida
  • Biga, Vesna
  • Brolih, Romana
  • Hrgović, Maja
  • Jagić, Dorta
  • Lukić, Neva
  • Milijić, Nela
  • Perić, Sandra
  • Puljizević, Lada
  • Zlatar, Manuela
  • Žilić, Darija
  • Žmak, Jasna
  • Kodrnja, Jasenka
  • Kušec, Ksenija
Autorice, nastup 8.3.2010.
  • Derkač, Lana
  • Đokić, Ana
  • Gašpar, Mihaela
  • Jambrešić Kirin, Renata
  • Jembrih, Zvjezdana
  • Jurić, Vlatka
  • Kolanović, Maša
  • Lovrenčić, Sanja
  • Lukšić, Irena
  • Lukšić, Milica
  • Valentić, Renata
  • Vujović, Vera
Brojač posjeta
55353
Arhiva
« » lis 2017
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
Blog
nedjelja, veljača 20, 2011
 

Veoma lako pamtim šta naručuju gosti koji u naš restoran dođu više od dva puta. Po ostatcima u tanjiru, pa čak i po brzni kojom jedu, sa velikom preciznošću mogu da kažem da li vole zagoreli tost, koju količinu soli, koja tvrdoća kuvanih jaja im odgovora i da li treba da im se nadopuni kafa. Takođe znam, tačno u reč, u broj reči, koliko gost želi da priča. Pažnju onih koji su neumereni u želji da sa bilo kim pričaju, pa tako i sa mnom, znam da preusmerim na prijatan način. Šefovi u restoranu su zadovoljni sa mnom, izlaze mi u susret ako ih tražim slobodan dan ili smenu više. Imaju poverenja u mene, kada mi je jednom zatrebala plata unapred, uplatili su bez pitanja. Reklo bi se da sam stvorena za ovaj posao.

A opet ovde sam, u ovom gradu i na ovom poslu, iz čiste lenjosti. To naravno ne govorim nikome. Ne zato što se plašim mogućih osuda koliko zbog toga što mi niko ne bi poverovao, s obzirom da je posao u restoranu iscrpljujući fizički rad. Dodamo li tome činjenicu da život u metropoli, svaki dan u metropli, ima svoju prilično visoku cenu i da je svaki prekid rada opasnost za opstanak, niko mi ne bi verovao da sam lenja. Zbog svega toga ćutim, i svoju istinsku lenjost, lenjost duha da učestvuje ili da se uopšte angažuje u bilo čemu, u bilo kojoj životnoj utrci, čuvam dobro umotanu u opravdanja o teškoći s viznim režimom i jezikom. Pretpostavljam da je povratak u domovinu neminovan jednog dana, i da ću jednom tražiti neki drugi posao šireći fakultetsku diplomu sa viskom ocenama i napominjati da svetski jezik govorim odlično. Jednog dana ću se vratiti i ostati bez svih drugih opravdanja; da je teško upoznati nekoga, da ljudi u metropoli nisu skloni vezivanju, da se prijatelji smenjuju, da su stanovi skupi a krediti nepovoljni. Jednog dana, ali zasada, hiljdama kilometara daleko od bilo koga ko može i da nasluti, ja živim onako kako mislim da svako zaslužuje barem jednom u životu- da jednostvano postojim i ne moram negde da stignem niti da nešto imam ili znam.

Moj rad u restoranu nije jedino što mi polazi za rukom. Naprotiv, svaka vrsta posla gde se znaju pravila i gde je samo potrebno da se s pravilima upoznam i prilagodim im se, polaze mi od ruke sa neverovatnom lakoćom. Završila sam studije pretvarajući se pred prijateljima da sam zabrinuta oko ispita i da su i iza mene, kao i iza njih, neprospavane noći. Istina je da sam samo pažljivo slušala predavanja i pažljivo prelistavala knjige pred ispite i jednog dana shvatila da je fakultet završen. Tada sam odlučila da se preselim u stranu metropolu. Stigla sam sa jasnim planom da kupim vreme.

I zaista je tako. Teče treća godina mog života u metropoli. Uživam u svakom trenutku. Uživam u svakom deliću administracije života u metropoli, u otvaranju i vođenu bankovnog računa, u registraciji mesečne karte za prevoz i jednogodišnjim ugovorima za telefon i internet. Čitam sve ugovore, svaku tačku svakog ugovora, ne zato što sam naročito zabrinuta da će se nešto loše desiti ako s njima nisam upoznata, već zato što uživam u funkcionalnom jeziku bez suvišnosti, kojim se pišu pravila.

Uživam i u vožnji meteroom. Ne samo da je efikasniji od javnog prevoza u mojoj zemlji i preperečuje prostranstva metropole neverovatnom brzinom, već mi svaki dan u život donosi beskraj jednistvenih lica na posmatranje. Upijam tuge, veselja, uzbuđenja i osmehivanja ljudi, i na kraju nedelje osećam se kao da sam se družila sa hiljadama ljudi. Doručkujem svaki dan isto, pahuljice sa mlekom, i svaki dan su mi jednako ukusne. Od kada sam došla u metropolu, kupujem isključivo polumasno melko sa zelenim čepom.

Ručam u restoranu i čitam novine koje ostanu iza gostiju. Družim se sa ostalim radnicima iz restorana, koji su takođe iz drugih zemalja. Pričamo koristeći uvek slične rečenice i razmenjujemo uvek slične misli. Uživam i u tome, u toj nemuštoj verbalnoj komunikaciji čija nas ograničenost ponekad tera da tražimo nove načine za sporazumevanje, pogledima i pokretima. Uživam u svojim slobodnim danima dok god ih nije previše. Gledam filmove i predstave koji me zasmejavaju i zabavljaju. Na pauzama između dve smene razmenjujem s kolegama utiske o tome čija mi se gluma sviđa ili ne sviđa i tim iscrpljujem sve utiske posle filmova i predstava. Srećna sam zbog činjenice da mi plata konobarice daje tačno onoliko koliko mi je u životu potrebno: za iznajmljenu sobu, bioskop, avionsku kartu do domovine i jednom godišnje- more. Jer istina je da me jednako plaši mogućnost da imam premalo koliko i da bilo čega imam previše. Čula su mi izoštrena za svaku suvišnost. Ako se desi da u ormanu imam jednu majicu ili pantalone više od onoliko koliko staje u bubanj vešmašine koji se okreće jednom nedeljno, osetim nemir u sebi. Ukoliko je u kuhinjskom pretincu više od nekoliko šolja za kafu i čaj poslaganih jedna na drugu u klimavom tornju, iako daleko od mog pogleda, ja se nervozno vrtim, čak i ne mogu da zaspim. Tražim izvor suvišnosti po kući, njuškam i tragam, onako kako ljudi slede sumnjive zvukove koji bi mogli biti od miševa ili lopova po kući. Dok ne pronađem šta je to čega ima previše, dok ne pronađem izvor suvišnosti, ne pronalazim ni mir. Redovnim gostima u restoranu je poznato da pravim najbolju kafu, idealne jačine, temperature i srazmere vode i kafe. Isto tako, znam tačnu meru svog života, u kome kao ni u šoljama kafe koje punim svakog dana, ne sme da dođe do prelivanja.

Trećeg meseca u trećoj godini mog života u metropli, ušao je u naš restoran gost koji često dolazi petkom. Čim sam videla njegovu siluetu i ozbiljno lice, napunila sam ručku aparata sa espreso kafom. Šoljicu sam ostavila ispod cevčice iz koje curi vrela voda i krenula mu u susret sa pitanjem da li je mnogo pokisao? Znam da voli takvu vrstu pitanja, pitanja na koja može da odgovori nešto poput ‘baš jako pada kiša’. Zaista je pokisao tog dana. Ništa čudno, kiše su čitavog meseca u metropoli naprosto presecale, slivale se niotkuda, iz sunčanih dana, kratko i žustro, kao da su vršile prepade na naša kolektivna iščekivanja leta. Gostu su se iz crnih kovrdža spuštale zaostale kapljice kiše i svetlucale pod neonskim svetlom restorana, sve dok ih nije obrisao salvetom sa stola. Razmenili smo nekoliko rečenica, donela sam mu doručak i kafu i ostavila ga da mirno i polako jede, da posmatra šta god da posmatra. Uzela sam neke ostavljene novine i zaokruživala bioskope u kojima se davala komedija. U restoranu je ostao još samo on, gost koji dolazi petkom i posmatra svet. Kada je zatražio račun, ni sama ne znam zašto, pitala sam ga šta planira tog dana. Pretpostavljam da sam želela da mu dam priliku da kaže nešto o skrivanju od kiše, nešto poput – večeras ni makac iz kuće -. Pogledao me je drugačije nego ikada pre, učinio je da se i zapitam da li sam ja ja, ona ista osoba koja zna tačno kakvu kafu voli i koliko reči mu je potrebno u restoranu gde doručkuje, njemu i svakom drugom. Pogledao me sa sumnjom da zapravo nisam sve to što jesam, stvorena za posao koji radim, kao i za svaki drugi. Kucnuo je po novinama u mojoj ruci, po mestu koje sam zaokružila i rekao da to večeras radi. Sa mnom. Tek kada je istrčao iz restorana sa novinama na glavi, i okrenuo se još jednom sa jedva primetnim osmehom na licu, osetila sam onu istu uznemirenost koju kod mene izaziva prekobrojna majica u ormanu. Istu onu mogućnost suvišnosti u mom životu u kome ima mesta za svakog, ali tačno u onoj meri u kojoj se ništa ne preliva u budućnost.

 

kratkaprica @ 22:02 |Komentiraj | Komentari: 0
PRIČE, ARHIV 2010.
Index.hr
Nema zapisa.