Festival kratkopričašica - Zagorki u čast
Kratka priča je ženskog roda
Kontakt
  • kratkopricasice@gmail.com
Autorice, nastup 2.3.2011.
  • Nela Milijić
  • Renata Jambrešić Kirin
  • Irena Lukšić
  • Manuela Zlatar
  • Julijana Matanović
  • Maja Hrgović
  • Sandra Perić
  • Vesna Biga
  • Zvjezdana Jembrih
  • Mihaela Gašpar
  • Jasna Žmak
  • Tatjana Jambrišak
  • Jelena Zlatar
  • Vera Vujović
Autorice, nastup 8.3.2011.
  • Sanja Lovrenčić
  • Lana Derkač
  • Aida Bagić
  • Neva Lukić
  • Dorta Jagić
  • Sanja Pilić
  • Ksenija Kušec
  • Silvija Šesto
  • Vlatka Jurić
  • Ana Đokić
  • Darija Žilić
  • Renata Valentić
  • Lada Puljizević
Autorice, nastup 2.3.2010.
  • Bagić, Aida
  • Biga, Vesna
  • Brolih, Romana
  • Hrgović, Maja
  • Jagić, Dorta
  • Lukić, Neva
  • Milijić, Nela
  • Perić, Sandra
  • Puljizević, Lada
  • Zlatar, Manuela
  • Žilić, Darija
  • Žmak, Jasna
  • Kodrnja, Jasenka
  • Kušec, Ksenija
Autorice, nastup 8.3.2010.
  • Derkač, Lana
  • Đokić, Ana
  • Gašpar, Mihaela
  • Jambrešić Kirin, Renata
  • Jembrih, Zvjezdana
  • Jurić, Vlatka
  • Kolanović, Maša
  • Lovrenčić, Sanja
  • Lukšić, Irena
  • Lukšić, Milica
  • Valentić, Renata
  • Vujović, Vera
Brojač posjeta
55353
Arhiva
« » lis 2017
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
Blog
ponedjeljak, veljača 22, 2010

6 i 30 je, zvoni mi budilica na mobitelu. Moram ustati jer kao i svaki dan počinje utrka. Ali po redu. Utrčavam u tuš. Imam devet minuta. Izračunala sam da je to najviše što smijem potrošiti. Probijanje proračuna dovelo bi do raspada sistema. U tih devet minuta stignem oprati i kosu. Nalijevam šampon u čep da ne potrošim više. Dok sušim kosu u sebi ponavljam što sve sad moram brzo, prije svih. Još nije sedam. Po vratima mi grebe pas. Čeka šetnju. Nek čeka. Još sušim kosu. Gotova sam, izlazim iz kupaone. Jurimo van, pas i ja, kupujem mlijeko i kruh. Mužu Jutarnji. Utrčavam u stan, dijete broj jedan je budno i koristi svojih sedam minuta u kupaoni, a dijete broj dva čeka da kažem ustaj. Još to nisam izgovorila. Pravim si na brzinu neskafe i usput slažem sve za doručak. Ovih nekoliko minuta ničega, gledanja kroz vrata balkona u daljinu i ispijanje kave, to mi je skroz dovoljno za zalet i izdržaj. Još malo šutim, a onda vičem hajde. Na to dolazi  i muž koji odmah ima šest pitanja o poslu, poslu i poslu. Zapravo su to pitanja o međuljudskim enigmama, ali su s posla. Kako su žene prirodno nadarene za to, prirodno je  da me to i pita. Što da kaže ovom, što da kaže onoj, kako da se postavi tu, a kako tamo. Lupam na vrata kupaone jer je dijete broj jedan ostalo predugo tako da bi dijete broj dva moglo zakasniti u školu. Sad su zajedno unutra. Žure se, navlače odjeću, uzimaju jelo u ruku, idu u školu. Prije, dok su bile manje, prala sam im zube, oblačila štramplice, majice, cipelice, stavljala zalogajčiće u usta, sad je lako. Za pet minuta i muž odlazi, u trku lovi sitnice po stanu, viče da me voli. Moj posao počinje pola sata kasnije od svih, a to mi je dovoljno da ubacim narezani luk na ulje, da ga malo dinstam, pa da ubacim usitnjeno povrće, da zalijem vinom, da stavim malo vegete i riže. Uz jaje, i još malo dinstanja, to će biti ručak. Kad je riža polugotova, gasim plin, dajem psu vodu, pregledavam prozore, poravnavam stolnjak, navlačim hlače i pristojnu košulju i jurim u školu. Nastavnik ne smije zakasniti. Ulijećem u zbornicu, lovim dnevnik i polako, kao da sam do sad sve normalno radila, ulazim staloženo u razred. Čudno, doma zaboravljam imena vlastite djece. Zapravo miješam ih, a u zadnje vrijeme im se čak obratim imenom psa. Ajde psu, odvedi dijete broj jedan u šetnju. U školi, gdje  u razredu sjedi tridesetero učenika, tu ne miješam. Imam nekoliko njih kojima sam dala novo ime jer im njihovo ne stoji. Karmen se zapravo zove Jasna. Ona je zadovoljna time. Isto i Egon. Pišem u imenik tko fali, uzimam domaće zadaće, bilježim pluseve i minuseve, prozivam troje, ispitujem, urlam na one otraga, ocjenjujem, okrećem novu stranicu u knjizi i idemo dalje s gradivom. Oni zapitkuju, bilježe, igraju se mobitelom, pričaju međusobno, ja im skrećem pažnju na sebe, prijetim jedinicama,  objašnjavam, crtam skice po ploči, dogovaramo projekt, radimo grupe, dijelimo zaduženja, opet se derem na one u zadnjoj klupi, smirujem ostale. Zvoni. I tako osam puta. Gotova sam u tri. Bruji mi u glavi od osam puta trideset ljudi. Čekajte kolegice, nešto mi kompjuter šteka, hoćete li mi nešto pomoći, zaustavi me jedna nastavnica, odemo do njenog kabineta, problem nije težak, ali traje dvadeset minuta. Da me još netko ne zarobi, idem sporednim stepenicama van. Na mobitel me zove dijete broj jedan, hitno treba onih tisuću kuna jer je zaboravila uplatiti maturalno putovanje, danas je zadnji dan, gdje se možemo naći, dogovaramo mjesto, jurim na bankomat, vadim pripremljene novce, hoćete li potvrdu, hoću, da vidim koliko mi je ostalo. Osamsto kuna. To ću čuvati za posebne potrebe. Tek je prvi, a plaća dolazi dvanaestog. Nađemo se, ona uzima lovu i bježi u agenciju. Ja trčim doma završiti ručak. Već je pola pet, gladni čekaju.  Stavim da se ono od jutra dovrši, zalijem s malo vode, postavim stol, pečem nekom jaje, nekom meso. A što ima slatko? Na kiosku sam kupila životinjsko carstvo, svakom dva. Stiže i dijete iz agencije, dobro, uplatila je. Jede i kaže da mora kupit nove hlače jer nema ni jedne. Dogovaramo da ćemo potražiti nove dok je dijete broj dva na klaviru. Završavamo, pospremam stol, spremamo se van. Dijete broj jedan i dva, pas i ja. Muž mora odmorit. Jurimo u muzičku, odlazimo u ulicu punu dućana. Ispred svakog, pronalazimo neku kuku ili ručku da zavežemo psa. Unutra pitamo za crne, uske hlače. Prođemo šest takvih, još nismo našli, a uskoro je klavir gotov. Na kraju ipak bingo, hlače su odlične i jeftine. Plaćam karticom na kojoj je ostalo malo manje za posebne potrebe, ali mislim kako su ovo te potrebe. Odlazim sama pred muzičku dok pas i dijete s novim  hlačama idu doma. Profesorica me zove gore. Kaže da dijete broj dva mora ići na neko natjecanje i mogu li se obvezati da će vježbati svaki dan po pola sata. Lažem da mogu i idemo doma jer nas čeka zadaća. Hvala bogu da starije dijete to samo radi. Prije, dok je bila manja pomagala sam i njoj.  Dolazimo, poruka od mame je da me hitno treba. Zovem ju. Došli su joj gosti iz Engleske. Bit će tu četiri dana, daj pomozi, idemo danas s njima na kavu, ne znam ni beknut engleski, znaš da sam u školi učila samo ruski i francuski, stalno mi se miješa sil vu ple i harašo, kaj da s njima radim? Ok, dijete će jedan sat samo pisati zadaće, a ja se opet oblačim, jurim na taj sastanak. Najs tu mit ju, du ju vont tu vizit dis, vizit det, okej. Pričamo malo o životu u Londonu, Zagrebu, potrošim svoj termin, mama mi zahvaljuje što sam ih uputila da idu sami u muzeje bez nje, jer ju jako boli noga. Jurim nazad, dijete me čekalo da nešto shvati, pogledam, shvatimo zajedno, gotova je sa zadaćom, muž treba da mu pošaljem mail, ali sa nekom slikom. Zna poslati i sam, ali s fotkom mu ne ide. Nagovorim računalo da me posluša. Sestra me zove na telefon jer treba hitno sjedalicu za auto. Imam ju u podrumu, ali kako da joj dostavim, daleko je od mene. Ako joj treba nek dođe po nju. Uvrijedi se, to je bezobrazni ton, kako joj mogu reć da sama dođe po nju, ona je meni donijela sve šta sam rekla. Pokušavam se sjetiti što mi je ona to donijela, ali ne mogu jer nije. Ipak dogovaramo da ćemo se dogovoriti. Čeka me još trening djeteta broj dva. U međuvremenu muž je kupio mali stolić za dnevnu sobu, ali nitko nije rekao da to moramo sami sastaviti. Pokušavamo naći bušilicu, borere, produžni. Zvoni majstor za susjedovu antenu. Penje se na krov s našeg balkona. Usput ga pitam može li i nama namjestiti digitalni signal. Probat će, kaže. Muž i ja zajedno sastavljamo stol, ali rupe nisu izbušene pa smišljamo kako ćemo to izvesti, a da ne uništimo tanku ploču. Majstor za antene odlazi, zapisuje broj prijemnika, pogledat će na internetu jer za ovaj tip nije čuo, pa kad nađe upute, javit će se. Stol  ima dvije noge, druge dvije moraju čekati da dođemo s treninga. Dok se mala sprema, dijete broj jedan viče da joj moram posudit knjigu iz knjižnice, ja vičem da si posudi sama jer ko je meni nosio knjige, ona viče da će se snać na internetu, ja vičem ako to tvoj profesor popuši nek mu je. Odlazimo opet, pas, ja i dijete broj dva. Dok mašem maloj koja ulazi u dvoranu, samozadovoljno, lagano i staloženo odlazim do omiljenog kafića, skrivenog u veži. Sjedam, naručujem kavu, vadim knjigu. Ovih jedan sat nitko mi neće oduzeti. Ako mi bude zvonio mobitel, neću se javiti, reći ću da nisam čula. Ali sjetim se da mi je sutra nastava opet ujutro i da nemam priređen ručak. Popijem kavu za pet minuta, jurim u nabavku u obližnji dućan. Natovarim se s dvije vreće.  Kad je trening gotov, odlazimo još zajedno u knjižaru po papire za likovni, bilježnice, kemijske, gumice, omote.  Dolazimo doma, gledamo kako hlače predivno stoje djetetu broj jedan, vičem svima da mi daju crni veš jer večeras perem tamno, skupljam i ubacujem u mašinu. Zamišljam da ju nisu izumili. Nemoguće. Još malo jedemo, skidam jučerašnji  čisti veš sa stalka. Gasim tv, jer ne dam da gledaju sranja, bolje da čitaju lektiru ili nešto, muž pali bušilicu, pokušavamo složiti taj stol, cure se naganjaju s psom, vidim dobro je da ga ipak imamo, stol je složen i jako nam je lijep, pospremam ostatke hrane, trpam sve u suđericu. Dobro da su i to izumili. Pripremam si papire i stvari za sutrašnju nastavu, dijete broj jedan mi kaže da ju boli grlo. Pogledam, već sam vidjela sve upale koje sam mogla, nije gnojno, dajem joj aspirin i tražim u rokovniku raspored doktorice. Sutra radi popodne. Između svega odjurit ćemo do ambulante ako dobije temperaturu. Dijete broj dva se sjeti da nije napisala zadaću iz prirode, pa otvara radnu bilježnicu i izvikuje pitanja. Što je vremenska prognoza, što je vrijeme, što je sinoptička karta? Kad završi počinje utrka oko tuša, tko će prije, pobjeđuje manja, jer mora ranije spavati. Za sutra ona treba novu odjeću za tjelesni pa tražimo u neopeglanom vešu odgovarajuću majicu. Hlačice mogu stare. Majica se mora ispeglati, pa usput pitam treba li još netko nešto hitno za sutra jer peglam samo sad. Nema posebnih želja. Obje su u krevetu, tišina još nije zavladala, slažem suhi veš od jučer i zvoni mi sestra. Kaže da me čeka dolje za sjedalicu, jurim u podrum, pronalazim stvar, dajem joj to u auto, uvrijeđena je što je morala doći sama po nju. Znam li ja gdje je Špansko, a ona ima dvoje male djece. Kažem da ne znam jer mi je pasoš istekao i da mi je drago što sam ju vidjela, nek pozdravi doma. Jurim gore, tuširam se. Obilazim vojsku. Svi su u krevetu, stolić nam je lijep, pas je sladak, ručak ću ujutro, muž mi priča vic, pokvario se bojler u kuhinji i curi voda, to ćemo rješit sutra. Bacam se u krevet, zagrlimo se. Huh!

kratkaprica @ 14:13 |Komentiraj | Komentari: 0
PRIČE, ARHIV 2010.
Index.hr
Nema zapisa.